Било је једанаест часова у вече. Кнез Мутимир ходао је узбуђено крупним корацима по свом кабинету, и непрестано загледао у сахат. Пред двором стајао је упарађен вод жандарма, под командом једног капетана, а пред кнежевим вратима чекала су два његова ађутанта. У дворску авлију утутњаше затворена кола из којих искочи повисок господин, увијен од пете до главе у црн огртач, и без пријаве појури одмах у кнежев кабинет.

Кнез Мутимир дочека господина на вратима, пријатељски му стиште руку и упита:

— Је ли све у реду?

Место одговора, Растислав (јер ово је он био) извади из џепа завијутак хартије и положи га на сто. — Ево, ово су писмени докази, које већ знате — рече он. За тим пружи кнезу малу кутију од црвена плиша. — Овде вам је кључић од тајног гвозденог долапа, узиданог у дувар