и големим свечаностима. Читаву недељу дана веселио се Звониград и цела Балканија. Намесништво је свечаним актом, штампаним у много тисућа примерака, давало као неки рачун о својој четворогодишњој владавини, наглашујући, да младоме кнезу предаје престо и отаџбину учвршћену и обезбеђену од сваких потреса. Млади кнез обасут је био даровима и поклонима из целе земље. Попијено је много пића, испевано је много песама, престо је засут химнама. У опште, рађено је све оно што у оваким приликама обично раде весели и раздрагани људи. Али је било и неколико жалосних појава. Ми ћемо овде поменути само једну.

На звониградској Великој Школи пуно је сиротних ђака. Ови су махом веома добри ђаци и вредни радници, али пука, страшна сиротиња.

Један такав ђак ишао је замишљен и брижан широком кантарском улицом, сав потонуо у тешке мисли како да се издржи мучна борба за насушни хлеб. Њему приступи један преобучен жандарм и понуди му да купи медаљу с кнежевом сликом, израђену у почаст кнежева пунолества. Забринути ђак махну руком и рече жбиру: „одлази!“

Али жбир не хтеде одступити. Кад је стао и даље досађивати, пружајући једнако медаљу, ђак се обрецне срдито: — „Хајд’ у ђубре и с