ГЛАВА I

Катастрофа

Било је после подне једног од оних хубавих пролећних дана, кад ти се чини да цела природа дише мирисом, нежном топлином и обновљеним пролећним животом, у коме свака травчица, сваки листак, сваки лептирић, што лети с цвета на цветак, свака тичица, што се, у сладосном заносу, уљуљкана својом рођеном песмом, њиха на грани, или јури кроз неизмерне ваздушне просторије, играјући се на топлом зраку, — да све то: животиње, биље, цела природа, све пева једнодушну песму благодарења, песму радости, песму среће, песму обновљена живота, а та песма као да позива целу природу да живи, да расте, да се развија, да цвета, да се плоди и множи.

По тесним и кривим улицама Звониграда жуљале су силне гомиле света. Жене; деца, људи,