капија као разглављене чељусти каквога ноћног чудовишта, које зија из мрака. Наједаред из кантарске улице, испод кестенова, указаше се две сенке; оне брзо и лако прелетеше улицу као да и не додирују земљу, и нестаде их у мраку широке, разјапљене капије. Одмах за тим указа се из авлије момак са свећом; капија шкрипну и њена оба крила, једно за другим, затворише се с луном.

На ходнику, на великој дворани, и на свима собама у којима су до мало час били гости Врбавчеви, стајала су сад широм отворена сва врата — момак их је био отворио да мало изађе дим. Два момка ишла су од собе до собе, те редом гасили лампе и свеће и успремали на брзу руку што је најнужније. Један од њих таман се беше попео на столицу, да погаси свеће на великом лустеру у дворани, кад му се на један пут учини да неко промаче ходником. Он упита ко је, викну по имену другога момка, али се не одазва нико. Пошто је погасио свеће, момак изађе у ходник и погледа — нема ништа. Приђе на прстима вратима Врбавчевим и ослушну — не чује се ништа. Момак одступи.

С испруженим ногама, с прекрштеним рукама на прсима, са затуреном главом Врбавац је