Пуковник Врбавац био је у побочној соби кад се све ово десило. Он није ништа чуо, али, изишав из собе, виде где су се гости скупили на оном месту где је мало час оставио кнеза и своју госпођу. Нешто се десило. Пуковник пође и сам тамо, али је осећао да га подилази нека дрхтавица. Морао се усиљавати да се одржи на ногама. Ишао је полако. Још по издаље видео је да су гости нешто ужурбани. Прве речи што до њега долетеше биле су:

„Па, наравно, да је отрован.“

Реч је била о пауку, да ли спада у ред отровних паукова. Али Врбавац није то знао; он је мислио на друго, па је и овим речима придао други значај. Вилице му се стегоше, и да га је ко у тај мах ословио, он не би могао реч проговорити. Но у томе тренутку појави се кнез Мутимир, и пуковник га виде како мирно рује око стола с цвећем, као човек који нешто безбрижно тражи. Та кнежева појава охрабри пуковника. Он приђе гомили и упита шта је. Кад