На вратима пуковник срете два послужитеља, који баш у тај мах ступише у дворану; један је носио раван послужавник од кинеског порцулана, начичкан мајушним шољама, а други у свакој руци по један велики порцулански кавеник. Пуковник баци лак поглед на ове момке, обиђе их и оде даље.

Кад се пуковник удали кнез и Каја се погледаше.

— Ја сам грешница! — како сам могла онако о не у помислити — прошапута Каја.

— Tu es un agneau pascal (Ти си жртва искупљења) — рече кнез.

Каја се исправи: — Неговори тако! Знам шта мислиш, али не говори; сама та помисао понижава ме — рече она живо.

— Il n’y a rien là dont ton orgueil puisse souffrir — (Ту нема ничега што би вређало твој понос) — рече кнез и покупи ноге да начини пролаз слузи, који у тај мах приђе с кавом. Момак се окрете прво кнезу, но он показа главом на Кају и момак се окрете њој.

Каја диже полако своју белу, округлу руку и негледушке узе каву. Њен поглед био се занео за једним зрачком који се беше пробио кроз цвеће, пао кнезу на лево раме, те изгледаше као златва трака. Њена уздигнута рука узе дрхтати; кнез то опази, привуче мали мраморни сточић, услужно прихвати шољу од Каје и спусти је на сто.