Пуковник примаче ногом сниски кадивени пуф, седе на њега спрам кнеза и жене, опре лактове о колена и узе у шаке своје пуно, глатко избријано лице; те стаде распиткивати жену шта јој је и наговарати јо да збиља мало прилегне. У опште Врбавац је говорио тако мирно и спокојно, да никоме не би ни на ум пало, како баш у овом тренутку у души овога човека бесни најстрашнија бура непомирљиве мржње и опаких страсти.

У разговору, пуковник узгред спомену и то, како је сам лично свратио у кујну да надгледа спремање црне каве, знајући како кнез много полаже на добру црну каву. Ову узгредну напомену Врбавац пропрати лаким осмејком. Међутим некакав унутрашњи глас као да је говорио из њега „Ето, видите, ја вам отворено кажем —- јес, био сам у кујни и то вам не кријем, чујте од мене сама, јер као што видите, ја вас се не бојим“ —

Кнез се захвали на толикој пажњи и галантерији. Пуковник рече још неколико љубазних речи, још једном посаветова жену да се одмори; извини се да је као домаћин дужан обићи и господу у побочној соби (ту се већ од 2 сахата њих неколико очајно картало), устаде, поклони се с младићском гипкошћу и, прекрећући с ноге на ногу своје гојазно тело, удали се.