ушију, сад је погађају: један, други, трећи, но она не осећа ништа; осећа само како јој низ леђа пури нешто топло и кваси је све више и више; она се маши руком, и, ох ужас!... то је крв!.. она је рањена!... Али и ако је рањена она не осећа бол, само се боји, ух како се грозно боји, премрла је од страха.... А пред њом се диже висок, висок плот, преко којег она мора прећи; мора, јер ће је иначе стићи и убити они страшни људи... Јес, њих ено горе, они тамо нешто раде; јес раде нешто, измахују рукама, прегибавају се и опет измахују рукама....

Око које се склопи нека беличаста магла, њена лепа глава, са затвореним очима, бледа и бела као алабастер, лежала је на узглављу дивана. Кнез је прихвати левом руком а десном јој поднесе стакаоце некаква веома јака спирта или мириса, од чега се Каја опет поврати.

— Шалим се — рече кнез, осећајући да је претерао.

Каја махну главом, у знак да му не верује, кад вели да се шалио.

Речи кнежеве учиниле су на њу чудан утисак. После прве пренеражености, од које се брзо опоравила, код ње беше настала нека сетна немарност и неинтересовање, налик на осећаје веома уморна човека, који равнодушно прима све што се око њега збива. Само један осећај