ће се на Каји одмах познати слути ли она бар што о овој ствари.

— Па ето, ти не знаш ни то да пуковник ради да ме уклони — рече кнез на једаред.

Каја разрогачи очи. — Да те уклони! Како да те уклони?!

— Како? Да ме убије, отрује, да ме баци у воду, да ме распрска бомбом, да ме разнесе на ножевима.. Па ти бар знаш како то бива. Рођеним си очима гледала ужасну смрт блаженопочившег кнеза Страшимира —- рече кнез нагласком потпуно убеђена човека.

Кају обухвати самртни, ледени ужас. Страшна, крвава, у пола већ заборављена слика Јеленичког убиства оживе опет пред њом у свима појединостима и у свем ужасу своме.

Каји се учини у том тренутку као да опет слуша како пуцају разбојнички револвери, као да гледа како из шумарка испадоше некакви страшни, ужасни људи и голим ножевима нападоше на кнеза Страшимира; како њена мати скочи да брани кнеза и оберучке дочепа за косе једнога разбојника, а он јој наслони револвер на слепо око и скреса га. Мати се поведе и паде наузнако. Престрављена, она, Каја, бежи шумовитом низбрдицом; запиње о грање, о шибље, спотиче се преко пањева, пада, устаје и опет бежи, и опет пада, а за њом пуцају; куршуми јој звижде око