Кнез Мутимир заустави на њој свој немиран поглед и узе је гледати нетремице.

Шта се тада збило у души Мутимировој остало је нејасно и њему самом. Знао је доцније само толико, да је присуство ове лепе жене на један пут одагнало све црне мисли и зле слутње његове. Он је гледао у оно лепо, овално лишце, тако интересно са чудних контраста искупљених на њему, гледао је у оне бадем очи, дубоке као морска пучина, а црне као мркла, црна ноћ, очи, што сијају као два црна сунца — и на један пут он осети како се из ових дивних очију лије у његову младу душу чудотворни, умирујући балзам, он осети како му се никад никакво зло не може десити у кући где је домаћица ова анђелска жена, чије цело биће дише љубављу и вером.

„Истина, она је жена пуковника Врбавца, али она је моја сестра. Љубљена жена увек зва све тајне мужевљеве. Ако пуковник Врбавац има каквих злих намера против мене, њих би морала знати ова жена. А зар би ова анђелска душа могла икада допустити да ја будем отрован у сред њиховога дома, да примим смрт у јелу и пићу, које ми се подноси у њено име као домаћице“....

— Qu’-est-ce qu’il y a mon ami? Que se passe t-il donc en toi? Tu as l’air s’un spectre qui sort d’un rombeau? (Шта је, пријатељу мој?