После се сети неких и неких поступака пуковникових: његове журне и загонетне женидбе с Кајом (рођаком кнежевом), па неких одредаба у уставу, по којима право наследства прелази и на женску линију. Сети се тога, а сети се и још много које чега другог. На ум му дођоше и неки разговори с Растиславом, где му је овај у завијеним наговештајима свраћао пажњу на неке сумњиве околности — сети се свега тога, и у тај мах осети како га проби хладан, самртни зној.

У томе тренутку њему се учини тако јасно да пуковник Врбавац мора радити на његовом убиству; учини му се тако природно, управо несумњиво доказано да је његово тровање већ одлучена, решена, свршена ствар; све то учини му се тако очигледно, да чисто осети како га нешто почиње палити по утроби и грудима, како му мали пламичци већ почињу лизати кроз набрекле жиле, кроз које јури ускључала, згуснута, црна отровна крв.

Баш у тај мах, кад се кнез Мутимир беше почео губити и заносити у ове мрачне и ужасне мисли, иза његових леђа чу се лако шуштање женске хаљине.

Он се окрете нагло, усплахирено и нервозно викну: „Ко је то?“ Глас му је био храпав и промукао.

Млада, лепа домаћица стукну престрављена.