Прочитав ове ретке кнез Мутимир се замисли. Он одступи корак два од прозора, па је тако замишљен стајао још неколико тренутака. После опет прочита ону хартицу:

„Чувај се јела и пића у овој кући. У њима лежи смрт. Пријатељ који ће се казати доцније.“

Ко би могао бити тај пријатељ? Кнез се губио у нагађању, али ни приближно није могао слутити ко би то био.

„Чувај се јела и пића.“ На он је већ и јео и пио у овој кући, и ти толико пута! А ако се ствар тиче ове вечери, онда је „незнани пријатељ“ опет доцне дошао, јер и вечерас се већ толико и јело и пило.

А после, зар је могуће да би пуковник Врбавац учинио тако што с њима, са својим рођаком, с човеком, који га толико воле, и који је тако вољан да га обаспе својим владалачким милостима!...

....Али може бити баш то!.. Можда баш те владалачке милоште!... Јес, може бити баш оне и гоне пуковника на оваке мрачне помисли. Можда се он осећа увређен, понижен, постиђен при самој помисли да ће му сутра бити „милостиви господар“ оно исто дете, коме је он до јуче заповедао.

Кнез Мутимир био је брз и лак на мишљењу. Све ово пролетило му је за тренутак кроз главу.