На ове речи црномањасти младић штуче у мрак; За тренутак и он је већ био прикривен под кнежевим прозором.

Кнез је стајао сасвим уз прозор, коленима се одупирао о прозорски перваз, а руке беше метуо у џепове, па се тако нешто загледао у даљину и чисто се занео за лепом месечином.

На једаред пред кнеза нешто наде и то га трже. Он погледа преда се и зачуди се кад угледа леп кестенов цвет. Наже се преко прозора, да види ко му то добаци, али не опази ништа. Улица је била пуста и мирна, а наш незнани ноћник већ се беше склонио у оближњу капију, где је у залатку чекао згодну прилику да умакне даље.

Кнез управо није знао од куда му наде тај цвет. Осврте се натраг, напред и нигде ништа. Јавише му се свакојаке мисли и он већ бејаше почео сумњати, да ли и да узима у руку ову гранчицу, кад опази где око петељке стоји увијено парче хартије. Ово пробуди у њему живи интерес. Он се маши за гранчицу, разви с ње хартију, на којој прочита ове речи: