А овда онда допирали су на улицу и звуци лепе и складне музике, час тихи и благи, час бујни и заносни, ванредно живи и весели.

Непознати људи изабраше место у густој ладовини кестеновој и одатле узеше посматрати шта се ради у осветлењеној кући — до њих су долетали звуци музике, одломци лепе женске песме и весели жагор многих гласова.

Овда онда на прозорима се укаже по каква црна човечија сенка, застане за тренутак, на опет отклизи и нестане је. Тако је то подуже трајало, а ови незнани људи једнако су стајали и посматрали. Прође десет минута, прође четврт часа, прође и по часа, а они остадоше као укопани.

На једаред на средњем отвореном прозору на горњем спрату указа се човечија прилика. То више није била сенка, то је био жив човек. Наша вребала загледаше га добро и познадоше у њему кнеза Мутимира.

— Он? — рече један.

— Он! — прихвати други.

— Онда је све доцкан; тровање ће се још вечерас извршити.

— Мислиш?

— Насигурно!

— Па?

— Покушаћу што се може.