варакајући да нигде не испадну на месечину. Тако стигоше до у средину града и дохватише се кантарске улице.

Ова главна улица звониградска засађена је по средини с два реда густих, брснатих кестенова. На јасној месечини, где је све било тако лепо осветљено, владао је сумрак само у дугој кестеновој алеји, покривеној дебелим сенкама густих и брснатих дрвета.

Она два младића дочепаше се ове алеје, и, кријући се од кестена до кестена, пођоше полако на више уз улицу. Ишли су лагано и веома опрезно. Често су застајкивали, освртали се и разгледали да их ко год не види или не прати. Кад чују какав ход, или какав говор из даљине они застану, заклоне се за кестен и одатле ослушкују да ли се ход и говор примиче или удаљава? Ако одмиче, они причекају док се сасвим изгуби, а ако се примиче, они се сакрију за кестеново дебло и ту чекају док људи прођу.

Прикрадајући се тако као мачке, они стигоше на средину кантарске улице и ту стадоше. Спрам њих се дизала осниска двокатница, на којој су сви прозори били јасно осветљени, а средњи прозори на горњем спрату још и отворени.

Читава река светлости изливала се кроз те прозоре на улицу и јарко је осветљавала на приличној даљини.