висине и извео у своју ноу шетњу безбројна јата сјајних звездица, те заједно с њима просипа на земљу меку, благу, чаробну светлост, што опија душу и заноси је неком чудном сањалачком маштом. Све побочне улице звониградске биле су неме и пусте, само си главном улицом могао овда онда срести по какав заљубљен пар, где, наслоњени једно другом на руку, тихо ходају и будни сањају у овој лепој, чаробној ноћи, или по какву гомилицу веселе омладине, где, раздрагани меким зракама месечевим, тихо певуше какву љубавну песмицу, или се живо разговарају, или се око чега ватрено препиру.

Свеће су свуда биле погашене, само из кавана и готварницаАшчиница. где је још био заостао по какав доцни гост, просипала се кроз прљаве прозоре мутна, жута светлост, падајући на нечисту звониградску калдрму.