Било је близу поноћи. На крај Звониграда, у једној од последњих улица на дунавској страни, још су се светлили прозори на малој, осниској кућици од набоја. Прозора је било свега два с улице, били су омалени и ниски, а изнутра застрвени некаквом шареном, дебелом тканином, тако да се с поља ништа није могло видети.

Међу тим унутра у собици седела су за столом два младића, с упаљеним цигарама, и нешто се живо, али тихо разговарали.

У томе на оближњем парном млину одјекну јасан, дугачак писак парне звиждаљке, дајући знак радницима да је поноћ и да настаје смена.

Младићи поскакаше иза стола. „Хајдемо, време је“ — рече један. „Хајде“ прихвати други. Погасише цигаре, духнуше у свећу и изађоше. Онај старији закључа врата за собом и мету кључ у џеп.