што се беше вратио са свечана дочека, којим је предусретнут кнез Мутимир, при повратку са свога првог пута по земљи. Параде, церемонијали, поздрави, благодарење у цркви и остало дуго је трајало и Врбавац се осећао уморан. Једва је чекао да се рахатлише и да одахне.

Крај њега је стајала његова лепа жена Каја и распитивала га о кнезу. Врбавац је причао како га је кнез изненадио великом променом за тако кратко време.

— Просто му се познаје; порастао, раскрупњао се, добио војнички, мушка изглед.

— А је ли поцрнио? упита госпођа.

— Јес, мало је преплануо; но баш му то и даје изглед озбиљнија човека. Нестало је оне беле, бледе, чисто женске коже; заруменио се преплануо, а ушиљио оно мало брчића, па читав муж!....

Пуковник изговори ове речи баш у тренутку кад беше подигао главу у вис да откопча испод гуше копчу на мундиру.

Тако, с подигнутом главом, Врбавац и нехотице угледа у огледалу своју жену и угледа је у онај исти мах, кад изусти последње речи.

Врбавцу се учини да на његове речи: „па читав муж“, његовој жени плану преко образа лака румен.