То јест, управо није ништа нужно!.... Сиротињи тако мало треба! — рече младић збуњено.

Но Растиславу је и оно неколико горњих речи било доста. Он је у њима већ био нашао кључ којим је могао отворити загонетку, откуда овај младић све то зна!

Чим је овај незнани гост изашао од Растислава, по намесниковој наредби пође за њим преобучен жандарм, да види где ће одсести и да му дозна име и откуда иде, пошто ћутљиви младић није хтео о томе ништа говорити.

Но и ако је жандарм одмах изашао, он не виде више младића на улици. Пође да га потражи навири у побочни сокак, изађе на чаршију; упита двојицу што су ту на углу разговарали али младића не беше нигде. Жандарм зађе по механама. Обишао је све, распитивао свуда и нико му не умеде ништа казати. Младића беше нестало као да је у земљу пропао.

Кад су о томе известили Растислава, јако се срдио. Наредио је одмах да се закључаном депешом изда налог свима околним капетанима да пазе на таква младића, и ко га први нађе, да јави одмах. Издата је строга наредба и милановачкој полицији.

Међутим прође дан, два, три, а о загонетном