Растислав га заустави:

- Молим вас. Није могуће да ме овако необавештена оставите. Кад сте већ кнезу ради добра и кад вас је та племенита побуда амо довела, онда помогните нам својски бар до краја. Ова је ствар врло озбиљна и ја бих вас замолио још за нека објашњења.

Није имао куд, младић је морао остати. Растислав га узе запиткивати за стотину појединости и објашњења. Од онога што је младић говорио Растислав је по нешто и записивао. Младић је вољно казивао све што је знао. Само о две ствари не хтеде реч једну прословити: Како му је име? и откуда све то зна? Ма како да га је Растислав на то наводио, младић је увек одговарао: „Што ће то; то ништа не доприноси ствари.“ И тако је остао упоран у томе да се Растислав чисто чудио толикој чврстоћи тако млада човека. Само кад Растислав помену о награди — младић примети.

— Ако кнезу падне кад год на ум да награди ову услугу, нека се сети сиротице Јеле. Њој ће та помоћ бити у толико потребнија, ако изгуби тетку...

Тако поче младић но на један пут он сав поцрвене и ућута. Као да се љуто покаја што је ово рекао.