У собу уђе црнпураст, буцмаст младић, црних обрва, живих, граорастих очију, румен, пун, маркирана лица. Веома црне, јаке обрве и као крв дрвена, подебела доња усна, нарочито су карактерисале ово младо лице.

Младић се поклони ћутећки. Растислав приђе и пружи му руку с речима:

— С ким имам част?

— Ја сам ђак — одговори младић. Глас му је био јасан.

Растислав се лако осмехну.

— То се види на први поглед. Но ја бих радо чуо ваше име; чији сте и одакле? Јамачно из какве добре куће?

— Извините, господине намесниче. Држим да су све то споредне ствари. Главно је да ли је верно и тачно оно што сам вам мало час саопштио, и, ако је по вољи, ја бих вам о томе дао неке податке.

— Молим, молим — рече Растислав. — Ја бих вас баш молио за то. Ствар је невероватна.

— Ако ми дозволите да извадим бележник; он ће ме најбоље подсетити.

Младић извади из џепа обичан ђачки бележник преврте по њему, разгледа и поче.