одговор, да је за путом, и мора полазити још ове вечери, а ствар је веома важна, с тога моли господина намесника да изволи одмах отворити нисмо..

Растислав дохвати писмо са стола и узе га читати онако с једним свученим рукавом од капута.

Писмо је било кратко

„Штовани Господине Намесниче!

„Простим случајем дознао сам шта г. пуковник Врбавац плете против младог кнеза и имам у рукама доказе да му ради о глави. Зарад кнежеве безбедности молио бих вас да ме изволите примити.“

„Један ђак.“

Растислав прочита писмо један пут; прочита га и други пут; за тим га окрете, загледа рукопис, адресу и потпис „један ђак.“

— Где је тај господин? — упита он момка.

— Ту је; ево га пред вратима.

— А какав је, какав изгледа?

— Младић, како ћу рећи, одевен је, као какав ђак из боље куће — рече момак.

Растислав навуче рукав од капута заглади бакенбраре пред огледалом и рече: „пусти га.“