одговор, да је за путом, и мора полазити још ове вечери, а ствар је веома важна, с тога моли господина намесника да изволи одмах отворити нисмо..
Растислав дохвати писмо са стола и узе га читати онако с једним свученим рукавом од капута.
Писмо је било кратко
„Штовани Господине Намесниче!
„Простим случајем дознао сам шта г. пуковник Врбавац плете против младог кнеза и имам у рукама доказе да му ради о глави. Зарад кнежеве безбедности молио бих вас да ме изволите примити.“
„Један ђак.“
Растислав прочита писмо један пут; прочита га и други пут; за тим га окрете, загледа рукопис, адресу и потпис „један ђак.“
— Где је тај господин? — упита он момка.
— Ту је; ево га пред вратима.
— А какав је, какав изгледа?
— Младић, како ћу рећи, одевен је, као какав ђак из боље куће — рече момак.
Растислав навуче рукав од капута заглади бакенбраре пред огледалом и рече: „пусти га.“