светковинама. Дође и у своју дунавску пограничну варош Ђурђевград и ту се заустави на преноћишту.

Наш народ веома је згодно обележио, како има места куда и сами цареви „пешке иду.“ Јес, има места, куда и сами владаоци иду без пратње, без надзора, без сведока... Кнез Мутимир оде у нужник. Само се можда у Балканији може наћи људи којима је чак и то могло пасти на ум, да и така места употребе за своје злочиначке заседе. Нужник је био нарочито припремљен за кнеза; греде су биле престругане, и млади кнез Мутимир сруши се у провалију....

Каква страховита сцена — кнез, владар помазана глава удавио се у....

....Срећом, кнез Мутимир имао је код себе револвер. Кад је видео како полако тоне у нечистоту, он се сети, истргне револвер, испали неколико метака — ађутанти притрче и кнез се спасе.

Политичким нужничким пацовима нужничка јама дала је само оно што она у опште може дати — одвратан задах! Тиме се завршио овај бљутави политички нитковлук овај разроки покушај да кнеза у нужнику удаве, а цео овај миришљави догађај добио је име: Ђурђевградски намештај.

Али ма како да је било гнусно ово кропљење у људској нечистоти, оно ипак није прошло