и обукао се. Момак га послужи слатком и кавом. Мало доцније Растислав потражи још једну каву. После изађе у авлију и упути се коњушници да види спремају ли слуге коње.

У коњушници још је било тихо и мрачно. Једна једина лампа, чађава и поцрнела, висила је о средини таванице, осветљавајући мутном светлошћу једва најближу околину. У коњушници се осећао оштар, али пријатан мирис свежа пролећна сена. Са свију страна чуло се звучно врускање зоби; то коњи својим снажним зубима жрвњају крупну суху зоб. По где где чује се како коњ фрче у зобницу, или тако дубоко увуче ваздух да ти личи на тежак уздисај. Слуге устале те дале коњима зоб, па опет прилегле да дремну док коњи позобају, а после ће устати да их отимаре, напоје и спреме.

Из једнога угла чуло се гласно хркање некаква успавана момка. Овда онда одјекивао је кроз тиху коњушницу појачи, случајни ударац коњски о дрвени, подлубљени патос коњушнички.

Само један од слугу беше будан. Кроз многе коњске ноге, он се видео чак тамо у углу, како седи на патосу међу коњима и према маленој свећици, прилепљеној за даску, крпи своје јахаће панталоне. Најбоље му се видело погнуто теме и половина погрбљених леђа. Крај њега се димила упаљена цигара.