после се још дуго таласао кроз први вечерњи сумрак.

У авлији се направи лом. Војници се склепташе око Боје и Радована. Обојица с пиштољима а Радован и с ножем у руци — они су викали војницима: „не ближе, погинућете,“ измичући непрестано назад. С поља се поче прикупљати свет и низати око плота. Брука је била голема.

Дежурни официр дотрча Боји и Радовану. Он их узе чисто молити и једва их склони да спусте пиштоље. Војницима викну да одступе; нареди да се свет око плота растера. Боју и Радована узе на страну и уверавао их је свим на свету да је учинио све што треба и да је девојка на пољу.

Разјарен чича викао је очајно. Из његових уста излетале су страшне речи. Дежурни га је једва мало умирио. Морао му је обећати и зајамчити сам лично да му покаже где му је ћерка. Једва се на тај начин ствар мало утишала. Беше пришао и доктор, да изведе Боју и Радована до капије.

— Што направисте ову бруку за бадава! — рече доктор.

— Бруку градите ви — обрецну се Боја. — Ми смо образ бранили!

— Чудан образ! Образ у кецељи — рече доктор.