Ово је било на ниским степенима, при изласку у авлију.

— Јок ми — рече Боја, окренув се. Без девојке не идемо!

— То није истина да је тамо; она је још ту — викну Радован. _

— Ми одавде живи не идемо — понови Боја.

Но доктор тако брзо и неочекивано и тако вешто згурну низ степенице прво једног на другог, да се за тили час обојица нађоше на земљи.

Али они се опет окретоше и нагоше уз степене.

- Нећете тако! — викну Радован.

— Да видимо је ли ово турски зулум - викну Боја.

Доктор плану. Он викну стражи: „вуците ове, вуците их на поље.“

Војници притрчаше, дежурни се колебао; доктор је, уздржавајући глас — викао: „водите их“ - Боја и Радован извише се од војника, који се око њих бејаху склептали, искочише на сред авлије и направише читав урнебес. Прво Боја извуче пиштољ, окрете га у вис и испали. Добро набијена цев рикну као прангија, а Боја запе из свег гласа, што га грло доноси: „А.. а..а.. ј потеците у помоћ, отеше нам девојку“!

То исто учини и Радован. И његов пиштољ грмну, а његов крупан мушки глас одјекну и