— Шта нема! Мислиш нисмо ми видели ону роспију матору, што је овде кријете викну Радован.

- Ћути ти! Гле ти њега! — окрете му се доктор.

Но Радован викну још више:

— Да ћутим! а што да ћутим! Није ово Романија да отимате девојке!....

После се окрете оцу:

— А што му ти гледаш ту на хатар! Што му не подвикнеш! Он нас овде заговара, а тамокана!... они... Јабогме!

Доктор се нађе у неприлици са ове вике. Он се окрете старцу.

— Чујеш ти, старче! ти си паметнији човек; реци овоме твом будали да се не дере! (Радован се обрецну осорљиво: јес! будала! но да отимате девојчиће је л’! Пресешће вам, вала), на ходи овамо да ти нешто кажем.

Доктор узе старца на страну. Подуже су шапутали. Махом је говорио доктор, а старац је само вртео главом. Цео разговор није се могао чути; долетале су само поједине испрекидане речи; — „довека сретан“... „пуна кућа“..... „Пуна је она била и до сада, богу хвала“ чу се гласна примедба Бојина. После су опет долетали одломци.... „сретнија од свију“.... „намесити свету колача“... „прота, начелник, и они би“..