но он опет прима невесту, јер је пружа рука кнежевска. И то су после човек и жена; и то се после зове брак, и ту има среће и благослова, и то су после у вашим очима отмени људи, угледни чиновници!... Не знам, не знам, можда је то код вас тамо адет! Но нама сељацима то не подноси образ! Ми таке среће не тражимо. Јединица да је, из ока да ми је испала, сто пута је боље да је видим мртву но да ту срамоту дочека!“

- А по селима, кад пре удадбе по два пута копиле, онда то није ништа — примети доктор подругљиво.

- То је несретан случај, господине! То је као кад се човеку упали кућа, или му плане и изгоре саденуто жито у камари. То свак жали, али нико не одобрава — рече Боја.

- Само што се таке „паљевине“ код вас чешће дешавају. Кад девојке не би друкчије губиле своје девојаштво, оно, што учини један владалац, не би се ни познало — рече доктор.

- Гори се угледа на бољега. Кад кнежеви тако газе образ, шта је стало за другу простоту? Но није нама сад до тога, господине. Ми смо дошли за наше чељаде — рече Боја.

— Нема, старче, овде никаква ваша чељадета, ја сам ти већ казао једном — рече доктор немарно.