Радован погледа доктора мрко и попреко.

- Зар би је смели чекати! Па што смо дошли амо!

- Али кад је кнез не би дао? — упита доктор даље.

- Кад је не би дао! — Радован шкргутну зубима — Ја бих таква кнеза, убио; убио бих га... убио бих га као... — Радован се загцну од гнева, после једва прошапута.., —. као пса!... - То и није кнез! Зар би то био кнез, који краде по саборима сељачке девојке! — додаде Радован узбуђено, пошто је мало ћутнуо.

- Много си жустар, момче! Убио би га! А зашто би га убио? За то што хоће да усрећи једну девојку, и њу и све њене - рече доктор као зачуђено.

Боја отресе крај од ћурчета.

- Џаба таке среће, господине. Нека је она од нас три дана далеко. Несретна је то срећа коју човек тражи у срамоти својој.

- Па шта ба, ти, старче, могао желети више за своје дете, но да је у милости код кнеза? Где би њој могло бити лепше, а вама корисније? - Наравно, ово говоримо кад би нешто у истини било, као што није! — опет настави доктор.

- Ама шта у милости, господине! У каквој јадној и несрећној милости! Шта! наложница кнежева да буде, да буде његова блудница!