Боја прихвати:

- Јес, и то! Мало час видесмо овде жентурину што је девојку јамачно и домамила.

— Па где је та жентурина? — упита дежурни.

— А ко је зна. Зар је у овој пуштињи једна и две собе, па да човек зна где је. Смотрисмо је ту на прагу. Штуче некуд амо унутра.

И ако је разговарао, дежурни је све до сад једнако мислио о овој ствари, и то упорно мислио, и непристрасно и хладно судио. Он је решавао ово једно једино питање: јес или није!

И сад је питање било решено; решено је са јесте. Оно што му се у први мах учинило тако чудно и невероватно, сад му је изгледало сасвим природно и тако просто, да управо није знао како би друкчије и могло бити. За дежурнога није више било никакве сумње. Старац је говорио истину. Ови људи имају право.

Дежурни осети како му нешто застаде у гуши, испречи се као песница, а после, рапаво и кисело, здера низ груди. Он се на један пут беше загрцнуо. Он изађе из собе, махнув главом на сељаке да га очекну.

Не потраја дуго дежурни се врати с кнежевим доктором. Још с врата доктор повика: