— Јес господине слободно знај да јесте! Код кнеза је! За њега је и уграбљена; за њега је доведена, за њега је све зло учињено. А и ко би смео тако што учинити без њега и преко његове наредбе!

— За њега!... Море, несретници, ви ћете пропасти ако то.... не буде... — поче дежурни, запињући код сваке речи, као оно човек који се толико занео за мислима, да на речи и не пази.

— Пропали смо ми с тога што то јесте, а камо среће да то није, па проста му свака друга пропаст! — рече Боја, после настави брзо.

— Но ствар није за чекање, господине. Похитај синко, ако бога знаш! Јамачно, и сам имаш деце или родбине! Помисли каква грдна срамота! Куку мени, шта под старост дочеках, кукавац сињи!...

— Ама, ко вам је то казао да је амо доведена... и да је.., овај!... т. ј. ко вам је све то казао? — опет упита дежурни, муцајући, и пође по соби крупним, немирним корацима.

— Видели људи, господине!... Видели!.. По механама се чак говори! Последње пијанице тиме уста испирају! — поче Боја, а сузе му заблисташе у очима.

Радован додаде.

— Па она роспија, Синђа! Је л је сад видесмо!...