Дежурни плану, он стуче корак назад, удари ногом о патос и викну:

- Гле безобразника! Ти мени да заповедаш!..

Чича Боја прискочи и обиште око официра. Сину рече: „Не тако, Радоване“, па пристаде дежурноме.

- Није лаж, господине! Зар би ми на лаж пошли и без големих једа амо дошли! Није лаж, а кам’ да је. Но, господине и сине мој, помози, по богу син да си, да се прође о што мање бруке и срамоте... Деца су ми плаховита да не легне крв, да ми се кућа сасвим не ископа.

- Ама ко вам то каза да је девојка доведена амо. То не може бити! Ко би то смео чинити! Ко вам је то казао? — рече дежурни чисто чудећи се.

— Ти јамачно не знаш, господине! Али девојка је ту.

Но дежурни опет прекиде Боју.

— Ама где ту старче? Код кога би овде могла бити! Што је официра све је сад било у мојој соби, овде напред. Код њих није...

— Није код њих, но код кнеза — одсече Радован.

Официр хтеде навикнути, но Боја га претече...