они одсудно упадоше унутра, говорећи да имају посла код официра.

Ушав у авлију они угледаше на вратима женску прилику у сељачком руху. Чим их виде ова жена брзо врдну и сакри се унутра. И ако је био већ сумрак, они у овој жени познадоше стрина Синђу. Пава је дакле у конаку. За њих је то ван сумње.

На уласку у конак пресретоше их гардисте. Радован је служио у војсци и знао је мало овај ред. Он упита за дежурна официра и рече да имају код њега врло прешна и врло важна посао.

Пусте их пред дежурног, но он не бејаше сам.

Боја нагласи да имају „голем један посла“ и да им ваља говорити на само. Дежурни их уведе у побочну собу.

— Господине, зло је што се чини у овој кући — поче Боја.

— Ћути старче! — пресече га дежурни.

— Господине, нама је уграбљено једно чељаде. Моја сестра, девојка, довучена је у ову кућу да овде буде осрамоћена — рече Радован.

— Еј ти, брате! Пази ти шта говориш! За таке речи ја ћу тебе сад ухапсити! То је лаж! — одбрецну се дежурни.

— Да ме ухапсиш!... Није хапса ништа, мој господине. Ја сам дошао амо да погинем. Но одмах нам чељаде амо дајте! — поче Радован.