да је Пава „отоич“ стајала онамо под дуњом с Петријом и још неке 2—3 девојке. Више им нико нашта не умеле рећи.

— Јамачно су горе код коња; спремају ваљада кола — рече чича Боја.

Пођу горе и на по пута стигну Грујицу. Он је ишао у гомилици момака и девојака, и баш у тај мах вијаше једну девојку да јој отме цвет. Кад угледа оца — застиде се. Снаја га одмах викну и упита га где је Пава. Но Грујица није ништа знао. „Ја сам мислио да је с вама. Ваљада је горе с батом“ — рече он.

Боја је ћутао, али је осећао као да му је на прси пала читава стена.

Тако пођу даље. Анђелија би прво испричала деверу шта је трабуњао пијани Ралека, али се бојала свекра. А Воја је само ћутао и дувао кроз нос.

Дођоше на избрежак где су била кола. И овде се било проредило. Многа су кола поодлазила; нека су се баш сад кретала. Људи су се поздрављали, праштали се, натезали последњу оканицу „за срећна пута и срећна останућа,“ галама се дизала на све стране.

Боја са својима окрете месту где су јутрос оставили кола. Још из далека угледаше Радована, водио коње на поток да их напоји, па их враћа. Али око кола нигде се није видела Пава.