- И ју, гром га убио, исцепа ми фистан, викала је једна баба, а за тим је прикупила у шаке оцепљену полу и опет трчала кроз гомилу, а кад би угледала дете, узвикнула би пуна радости: „Деле мајке, како је леп - као да сам та ја родила.“

Ова је баба била искрен и лојалан поданик његовог височанства нејака кнеза Мутимира.

Светина је викала: „ура, живео“; детету су рекли: „ово је твој народ“ — и њему је било мило.

Кад је доведен у Балканију и изабран за кнеза, млади Мутимир био је дечак од својих 14 година; смеђ, пуначак шипарчић, с крупним, благим очима и припијеним уснама. Цела појава његова није имала на себи ничега особитог. Лепушкаст, пријатан шипарац — то је све што се могло рећи.

Протицао је дан за даном, месец за месец - млади кнез је растао, развијао се. Наравно, још је био дете и чинио много што шта детињски.

Деца воле да раде све што и матори; чини им се да су онда и они зрели људи. Ма како да је био млад, цигло после десетак месеци свога „кнежевања“ кнез Мутимир био је већ прилично сујетан на своју владалачку титулу. Кад би му силом отргнули његовога драгог мајмуна, с којим