Срдит и натмурен, газда Боја викну механџију да му плати. Механџија дотрча и ваздан се вајкао и извињавао што се „тревио тако рђав случај.“ Пијанца је већ грдио на сва уста.

Боја плати ћутећки, па пође са снахом да потражи другу чељад своју.

Сем Боје, домаћина, из велике Крсманове куће бејаху дошла на ову светковину још и два сина Бојина, старији Радован, Анђин човек, и млађи Грујица, још нежењено, угледно момче, а са њима и њина лепа сестра Пава, која је била млађа од обојице.

Боја са снахом приђе колу — свет се већ беше проредио — а од бојине чељади ту не беше ни једно.

— Где ли су то, боже! И што се ја, убио ме бог, одвојих од ПауницеТако је Анђелија звала Паву. У Балканији је обичај да млада кад се доведе у кућу, од милоште свима укућанима надене нова имена, и ни једно, па ни децу, не зове више њиним обичним именом. Ова имена од милоште друкчија су но обична и каткад су врло лепа. Друкчија су мушка, а друкчија су женска. Тако исто друга су имена за младе, а друга за старије укућане. — вајкала се Анђелија...

Она упита онде две три жене, видоше ли где кога од њених, и само што чу толико од једне