и стрина Синђа. Ствар је дакле веома проста, тако проста, да Срећко већ устаде, отвори позадна врата и изађе у узан, доста мрачан ходник.

Овај ходник спајао је мали конак манастирски с великим, он је изводио право на широке степенице, које воде на горњи спрат, где су сад биле одаје кнежеве.

Обрнув се с прага, Срећко рече: „Хајдете, ево овуда за, мном.“ И доиста обадве женске главе пођоше за г. ћатом ћутећки.

Пава је осећала како јој срце лупа, како јој се ноге скратише, али она је ишла, чак је осећала како је нешто мами и вуче тамо, тамо у ону непознату маглу, у онај сјај, у она незнана места где је он.

Синђа је ушла заједно с Павом у кнежеву одају, али она није дуго ту остала. После неколико тренутака њој приђе доктор и прошапута јој на ухо:

- Да се уклонимо ја и ти, снашо, одавде; ми смо овде залишни. И, полако, на прстима, доктор и Синђа изађоше из одаје, и не јавив се кнезу, који у тај мах стајаше с Павом крај прозора, загледајући кроз сумрачак вез на њеним рукавима, и запиткујући је нешто о томе.

Метаподаци

  • Силазак с престола : роман / написао Карио Амурели : ELTeC издање
  • Тодоровић, Пера (1852-1907)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Цветана Крстев
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Штампарија код "Просвете" COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1892 - Београд
  • Лиценца