Ове речи Синђине наговестише Срећку да ствар с Павом не стоји како ваља. То га је грдно кидало. Још никад није више угађао и никад му није горе испадало. То му је убијало и вољу за рад и наду на успех. С тога се олучи да и с Павом буде кратак и одсечан.

Познат с њом још из раније (у своје време Срећко је покушавао да ашикује с Павом) он јој је могао рећи све отворено па црно бело, како избере.

Прво он каза Пави како је кнез просто заповедио да му се она доведе, „а чик који би смео не послушати господареву заповест.“

Одмах за тим Срећко похита да објасни даље:

— „Истина нико не зна шта је у глави господаревој. Можда он зове Паву просто с тога што му се допао онај њен вез на рукавима; па хоће да га види из ближе. Могуће да је то, а могуће и да није. Најпосле ма шта да је, Пава ништа не може штетовати, а увек је добро кад је човек унапред спреман на све.“

Ово је био као неки увод. После њега дошло је отворено питање: Шта би Пава бајаги могла махнисати кнезу?...

Наравно да Пава није могла наћи кнезу никакве махне.

А кад је већ тако, онда је ствар проста — ваља отићи горе, тамо је и кнез, а поћи ће