он јури, пролази, њега или треба одмах, сад одмах хватати, или ако се пусти да прође, онда је свршено све — изгубљено је све.

Јес, Пава је то јасно сазнавала да пред њом стоји избор, али избор који се мора одмах извршити. Она или треба одмах да иде, да зажмури, да се преда, да за тренутак позна рај, а после?... Она није знала шта би настало после, али што је она јасно знала и целим бићем својим разговетно осећала — то је, да би она за тај један тренутак незнане рајевине дала све: прошлост, садашњост, будућност, родбину, браћу, старе родитеље, цело блаженство, сву срећу своју, све, све, све....

И сад се ваљало решити: или се машити и ухватити тај тренутак, или га пропустити да промакне и да са собом однесе све, и ону срећу, која на један пут као да беше слетела с једне лепе звезде, и ону страховиту жудњу, која тако топло разгрева груди, и ону наду, ону тако нејасну, али тако слатку, тако неисказано слатку наду...

Јес, Пава је јасно сазнавала да се налази на такој раскрсници, да стоји пред таким журним, неодложним избором.

На једну страну вукло је срце, на другу оно мало памети, што још беше остало.