бленула зачуђено, не разумевајући шта то Синђа говори и шта она управо хоће.

Али Синђа је говорила све даље и даље, и Пави је постајало пред очима све јасније и јасније. Кад Синђа заврши последњу реч — Пави је већ било све јасно.

Чим је Синђа почела уплетати у свој говор кнежево име, Паву прође нека дрхтавица, и што се то име чешће помињало, Пава је све више дрхтала... Кад Синђа престаде говориш, Пава бризну у плач.

Она није плакала гласно, она није давала јава од себе; из њених плавих, лепих очију лила је само суза за сузом, а она, бледа, тужна, гледала је у Синђу измученим погледом, а тај поглед као да је говорио:

„Милост, добри људи! Спасавајте ме, ако овде још има што за спасење... Али ја га волем, волем, волем... ја сам његов роб, ја сам готова на све, па за што ме онда карате!“ ...

Јес, Пави је сад све било јасно; у њеној збуњеној глави као из неке магле разговетно се појављивала сад ова слика:

Кнез Мутимир стоји на далеком вису; стоји окренут њој, стоји са раширеним рукама и он је виче, зове, моли, он за њом жуди, он је тражи, он је хоће, он је чека —- или све то ствар је само једног тренутка, а тај тренутак промиче,