Синђа је дотле била блага, чисто збуњена; она је са страхом пратила сваки покрет, сваку реч Павину. Но сад на један пут она се чисто измени; њено лице доби нов, подругљив, скоро пакосан израз. Са затуреним рукама на леђа, крупним корацима она је мушкобанасто ходала по соби и чисто кивним погледима мерила Паву од главе до пете, док је ова говорила последње речи.

- Да идеш! — рече сад Синђа подругљиво. - Па иди! И није за козу сено, што рекли неки. Силом баба у рај! — не иде. Ја сам те амо довела за твоју срећу! Ја баш нећу с тога понети свиле и кадиве. А ти кад не умеш — ко ти је крив? И ко ће још теби умостити кад ти и поред једног кнеза још нешто пробираш....

Синђа се беше захуктала, те узе говорити много што шта, што или није мислила никако ни казивати, или је рачунала да то каже Пави тек поступно, поистија, спремајући је поиздаље. Но сад је цео тај план „поступности“ био покварен. Раздражена, љута, видећи где сва њена мука хоће да буде за луду и да прође забадава, Синђа изручи сад на један пут све — и баш то, за што би се могло мислити да ће покварити делу ствар, баш то је ствари одлучно помогло.

У почетку Синђина говора Пава је прво