као практичан човек, знао је за ону народну изреку „Хубава мома род нема.“ А веровао је и у благотворни утицај „презрена метала.“ Он је имао од кнежева доктора усмено овлашћење да може на ту „комедију“ потрошити 50-60, па у крајњем случају и до 100 дуката, а за те паре може купити 20 Синђа; купити им и душу и тело.

Опит је одмах показао да је Срећков рачун био тачан. Понуђена, Синђа се с почетка устезала, мислећи да ће јој се, као оно пре, понудити 5-6 цванцика. Али кад јој Срећко рече да је то за кнеза и помуљи јој пет „минџурана“, прихвати стрина Синђа оберучке и одмах похита да што пре свршава ствар. Домишљајући се како би најлакше извела Паву, Синђи првој паде на ум да је изведе доле у поток, где оно хоџа погађа.

Чим Синђа помену хоџу окретном Срећку одмах паде на ум мисао како би се и хоџа могао згодно употребити у овој ствари. Брзо је скројен читав план и Срећко је одмах приступио његовом остваривању. Како му се наде не испунише видли смо мало час.

Но хоџа је скупо платио за ћатине „преварене наде.“ Срећко је извршио своје претње. Хоџа је прво свучен у подрум, ту је провео целу ноћ везан за дирек; сутра дан извели су