и цела њена породица бити сретни од тога господина, само ако она буде паметна, па се одазове његовој љубави и одмах савије руке око човека који је воле.

- Ствар је проста, реци девојци ето ту је и ту твоја срећа, и то ће бити доста. Женскадија верује у твоја прорицања, и то ће помоћи - тако је ћата завршио свој говор. Хоџа је ћутећки климао главом. Само што на послетку рече:

- Хоћу, вала, баш ћу јој казати где јој је срећа!

Ћата је ово примио као пристанак хоџин. Како се ствар после свршила - видели смо. Место да помогне, хоџа је покушао да одврати девојку да не подлегне.

Мисао да и хоџу употребе у овој ствари пала је Срећку овако:

После разговора с кнежевим доктором Срећко пође да нађе згодно лице преко кога би добавио Паву у манастирски конак. Одмах се намери на „стрина Синђу.“ Њу је Срећко познавао још из раније. У два маха она је њему чинила сличне услуге, у приликама кад је господин ћата тражио те „створове“ (како он вељаше у шали) за своју душицу.

Истина, Синђа је била Пави рођена стрина. То је до некле могло и отежати ствар. Но, Срећко,