још добије и „запис“ - парче хартије на коме су биле забележене некакве турске каракуке - додавао је још по два гроша. Тај запис ваљало је ушити и носити га уза се. По уверавању хоџином то је заклањало од несреће и болештине.

Десет година усастопце долазио је тако хоџа у Балканију, обилазио вашаре, добро пазарио и нико му није сметао.

Тако је дошао и сад на ову светковину. Своју „престоницу“ био је подигао доле испод манастира у бурјану, недалеко од манастирске чешме...

Ту је добро пазарио цео дан. Кад би око заранака ненадно бану срески ћата Срећко, навика на онај свет и разагна га; избруси хоџу и нареди му да пође за њим у манастирски конак; пандурима заповеди да понесу хоџине ствари.

У оној истој соби, где је мало час Срећко изударао хоџу, пре по сахата њих двоје су се бајаги споразумели. Срећко је прво претио хоџи да ће га казнити за обмањивање света и ширење сујеверице по народу; после му је наговестио како би му најзад могао баш и опростити, ако му у једној ствари буде на руци. Ствар је лака и проста. Мало час доћи ће хоџи једна девојка с једном женом. Хоџа треба да рекне девојци како је убрзо чека голема срећа, како је у њу заљубљен један велики господин и како ће и они