Блед као смрт, Срећко прискочи хоџи и опет га мазну песницама по глави. Хоџа поуми да се исправи, но Срећко га стегнутом песницом понова удари у груди тако јако, да се старац устури натраг, простења, но опет се брзо поврати и седе, с истуреним прсима као и пре.

— Неваљали сине! Не боле ме твоји ударци — но ме боле што ме прљаш додиром твоје грешне руке. Развратници! Вуци у јагњећој кожи! Бог вам је поверио овај народ да га браните као добри пастири, а ви га сами кољете. Оскврнили сте и свете домове молитве; од богомоља сте направили храмове стида и разврата. Па још и мене хоћете да увлачите у ваше ђубре... И бијете ме што нећу с вама у грехе ваше.

Ове последње речи хоџа је изговорио под ударцима Срећковим. Он је прво почео говор полако, али кад га Срећко удари, хоџа поче говорити гласније, после је говорио све јаче, и на послетку његове речи пређоше у праву вику. Срећко га удари два три пут шаком по устима и привика:

- Ћут’! ћут’! умукни или ћу одмах наредити да ти запуше уста и да те вежу и баце у подрум.

— А шта би друго и могао учинити такав неваљао човек као што си ти — рече хоџа мирно.