главом хоџином, Срећко једва изговори, гушећи се од гнева:

— Што ме превари, што ме слага, стрвино матора, што ме слага?!

— Слаго те нисам ништа; - рече хоџа мирно, усркујући дуг дим с наргиле — рекао сам да ћу дјевојци казати оно што је за њену срећу, па сам тако и учинио.

— А не - рекох ли ја теби, животињо, да девојку треба спремити.

- Јес, то си рекао ти, али то нисам рекао ни обећао ја — примети хоџа.

- Па што ми не рече одмах да нећеш, стрвино — цикну Срећко и стегнутом песницом дерну хоџу по глави.

Старац се испрси, спусти наргиле, прекрсти руке на груди, подиже главу и потражи Срећков поглед, па, гледећи га право у очи, поче климајући главом.

— Безумни младићу! А зар си могао и за часак један помислити, да ћу ја - хоџа махну руком низ дугу, седу браду — да ћу ја, слуга божији, постати ортак и помоћник твој у твоме разврату и кварежу! Зар код толика света вашег нађосте мене, човека туђе вере, да вам ја благословим курварство ваше!.. Ето вам ваших калуђера; обратите се њима за таке услуге....