се да још није казао све да би још нешто имао рећи: изгледало је да се бори са самим собом. Паву је гледао право у очи, њену руку још је држао у својој, и ова старачка рука сад се на један пут загреја и узе се трести; у очима старога хоџе као да се упали некакав пламичак — оне су сијале у оном диму и сумраку.

После подужа ћутања оџа проговори уздрхталим и потресеним гласом

— Ћери моја! Јеси ли гледала јагње доведено пред кућу и везано за шљиву. У кући оштре нож да га закољу, а оно мирно и невино стоји и повјерљиво гледа наоколо, неслутећи никаква зла. Тако си и ти амо доведена на закла...

Хоџа не доврши свој говор. У који мах он изусти пола последње речи, побочна врата на соби одскочише с треском. Писар Срећко упаде у собу као бесан, и још с врата повика шкрипећи зубима: „Ћут’, стрвино, ћут’ главу ћу ти разбити.“

За тим се окрете Пави, додирну је руком по леђима и упути је у побочну собу. Синђа и сама пође за Павом. Срећко рече да пређу у другу собу и да га причекају, затвори врата за њима и окрете се хоџи. Са стиснутим песницама над