Синђа се обриса рукавом, помери се два три пута с ноге на ногу, па, отежући реч по реч, каза хоџи ради чега је дошла, и она и ова девојка.

Хоџа упита шта јој је та девојка. Синђа се окрете, погледа Паву и слага: — Па... ћерка ми је.

- Вала није - рече хоџа. - То не море бит’.. а кад би и било тако, ти би вала, снахо, била опака мајка. Можда си јој маћеха, али мајка, бела ниси.

Синђа се узврда; хоџине речи погодише је. - Што! Богме јој ја лепо желим.... Но дед јој мети белег....

Хоџа викну девојку и рече јој да му покаже десни длан. Пошто га је загледао и с десна и с лева и пребројао неке рецке на длану, он задиже мало рукав Павин, опипа јој руку до лакта, опет је узе за длан и, гледећи је право у очи, рече:

- Богме си лијепа. Богме ти је и срећа лијепа, а биће ти, ћерко, по памети. Сваки свој ксмет ево овде носи - он куцну Паву прстом по челу. Затим настави:

— Као но ти лијепа ружица у ђул-башћи, као но ти једра зрела јабука на витој гранчици, така си, бива, ти. Ко год мине крај ружице оће му се, бива, да је узбере; ружа мирише и опија, и што год се назвало иксаном не море проћи крај ње а да му срце не закуца и да