Синђа напред а Пава за њом, уђоше на врата која им Срећко показа.

Нађоше се у повеликој посниској соби. На средини стајао је округао сто, а око њега две три столице; свуда у наоколо поред зида пружао се миндерлук — то је био једини намештај у овој одаји.

Соба је била пуна дима, а како се напољу већ био почео хватати сумрак, у соби је био готов мрак. Синђа и Пава, кроз овај дим и сумрак, једва су могле распознати шта је и који је у соби. Оне опазише огромну човечију прилику на миндерлуку. Крупан човек с дугачком белом брадом, збрчкана, дугуљаста лица, у турском дервишком оделу, седео је прекрштених ногу на миндерлуку, и пуштао дим по дим из шарене наргиле, што је чврчала ту украј њега. Место чалме оџа је био повезао око главе зајтинли калемћарку шамију, у десној руци држао је пушљик од наргиле, а левом се наслонио на читаво бреме сељачких чарапа, што су стајале поређане ту украј њега.

Синђа назва Вога.

— Бог ти помогао, млада — одговори хоџа.

Синђа гурну Паву и прошапута јој: — Погледај шта га је чарапа надобијао. Све цванцик и чарапе, цванцик и чарапе за један белег и једно гледање.