омастити брк, док се добро не изује. Но да бацимо прво белег, Хајде!

- Богами ће бити доцкан; тражиће ме моји; да је било мало раније!“ и т. д. поуми Пава да се изговара, али стрина Синђа не даде јој ни осолити. Заклињући се свим на свету, како је то ту близу и како ће оне то за часак свршити, она сподби Паву за руку и повуче је напред.....

Пава се устезала, али опет пође. Она је осећала и страх и наду, али осећај пробуђене радозналости био је јачи од свију других.

Ишле су брзо. После два три минута Синђа поврте у манастирску авлију. - Ама зар туна? — упита Пава зачуђено. Ја сам мислила да је доле у потоку. Их, да знаш, стрина Синђо, како ме мрзи улазити овде. Ове калуђерштине! Па онај жмирави, риђи накарет Мелентије. Неда ми проћи! Једнако намигује — испале му!

— Море какви калуђери! Ђаво ти узео и калуђере; нећемо ми њих ни видети — рече Синђа, грабећи напред.

Она поврте у лево и упути се манастирском „малом конаку,“ сави око угла, зађе с позадне стране и пође правце средњим отвореним вратима. — Куку, саме смо самците — рече Пава.

— Ћути! и ако смо; још боље! — прихвати Синђа.